- Ova ze­mlja je ne­ko­me maj­ka, a ne­ko­me ma­ća­ha. Ne­ko ži­vi u iz­o­bi­lju, dok mi ne­ma­mo ni­šta. Ža­lo­sno je da ni­ko od nas ni­je za­po­slen, jer bi svi mi ra­di­je ra­di­li ne­go gle­da­li kad će se ne­ko smi­lo­va­ti i udi­je­li­ti nam mi­lo­sti­nju. Umje­sto da dr­ža­va povede ra­ču­na o na­ma, nu­de nam se sa­mo li­je­pe pri­če. Ta­ko gla­du­je­mo i tu­gu­je­mo, a po­mo­ći ne­ma. Vje­ru u lju­de vra­ti­la nam je Ban­ka hra­ne ko­ja je od­lu­či­la da po­mog­ne mo­joj sro­ma­šnoj po­ro­di­ci, na če­mu smo du­bo­ko za­hval­ni - ka­zao je Mi­lja­im Ime­ri iz be­ran­skog na­se­lja Do­nji Ta­lum, pri­li­kom pre­u­zi­ma­nja pa­ke­ta na­mir­ni­ca ko­ji je nje­go­voj tri­de­se­to­čla­noj po­ro­di­ci do­sta­vi­la eki­pa ,,Da­na” u sa­rad­nji sa Ban­kom hra­ne.
Mi­lja­im Ime­ri ži­vi u če­tr­de­se­tak kva­dra­ta sa su­pru­gom, kćer­ka­ma, sna­ha­ma, si­no­vi­ma i unu­ča­di­ma.
- Mo­ja po­ro­di­ca je broj­na. Džak bra­šna tra­je sve­ga dva tri da­na. Za­mi­sli­te da vam da­nas 30 du­ša sjed­ne za sto. Tre­ba na­hra­ni­ti tu glad­nu ar­mi­ju. Uz to, mi ži­vi­mo u bi­je­di bez vo­de i ku­pa­ti­la. Ta­kav ži­vot se ne mo­že ri­je­či­ma opi­sa­ti. Ipak, na­da­mo se da će i na­ma jed­nom sva­nu­ti, na­da­mo se da će se po­ja­vi­ti hu­ma­ni lju­di ko­ji će na­šoj dje­ci po­nu­di­ti ne­ku bo­lju bu­duć­nost – na­gla­sio je Ime­ri.
Us­tvr­dio je da u po­me­nu­tom na­se­lju, ko­je bro­ji oko 400 sta­nov­ni­ka, vla­da pra­va hu­ma­ni­tar­na ka­ta­stro­fa i da sve ta­mo­šnje po­ro­di­ce je­dva sa­sta­vlja­ju kraj sa kra­jem.
- Sad sam u naj­bo­ljim go­di­na­ma. Spo­so­ban sam za rad, ali po­sla, na­ža­lost, ne­ma. Mo­lio sam nad­le­žne da mi da­ju bar ka­na­le da ko­pam, ali sve je bi­lo uza­lud­no. Za­to mo­ja po­ro­di­ca ži­vi od da­nas do sju­tra, glad­na i žed­na. Po­seb­no je po­gub­no što dje­ca, sta­ri i bo­le­sni ne­ma­ju ni ono naj­o­snov­ni­je za ži­vot – is­ti­če Ime­ri.
Svi čla­no­vi nje­go­ve po­ro­di­ce su sa­gla­sni da bi u ci­lju pre­va­zi­la­že­nja po­sto­je­će si­tu­a­ci­je tre­ba­lo otvo­ri­ti na­rod­ne ku­hu­nje za glad­ne sta­nov­ni­ke Be­ra­na.
- Ov­dje se uvi­jek te­ško ži­vje­lo, ali u po­sled­nje vri­je­me sta­nje po­sta­je ne­pod­no­šlji­vo i za­to tra­ži­mo da se u Be­ra­na­ma, pod hit­no, otvo­re na­rod­ne ku­hi­nje, gdje bi mo­gli bar jed­nom dnev­no da uto­li­mo glad – po­ru­či­la je po­ro­di­ca Ime­ri.
D.J.


Ra­dost ma­log Ade­la

Pa­ke­tu Ban­ke hra­ne po­seb­no se ob­ra­do­vao sed­mo­go­di­šnji Adel Ime­ri is­ti­ču­ći da je sre­ćan što će se tu na­ći ne­što i za nje­ga.
- Te­ško mi je da gle­dam ka­ko mo­ji vr­šnja­ci ima­ju sve, a ja ni­šta. Oni je­du čo­ko­la­de, a ja ne­mam ni ko­ru hlje­ba. No, da­nas sam sre­ćan. Na­dam se da će ova­kvih pa­ke­ta bi­ti još i da ću jed­no­ga da­na ima­ti to­li­ko nov­ca da mo­gu da ku­pim br­do čo­ko­la­da – ka­zao je ma­le­ni Adel.